Branko (66) je cijeli život radio fizičke poslove te mu je to utjecalo na zdravlje. Bogu je zahvalan što se još uvijek može kretati, ali u mirovini, on i žena ne mogu uživati. Za kruh imaju, ali se pita do kada će moći tako. Radost su mu pecanje i unuci, iako on više ne može puno pecati te su mu kćeri i unuci 600 km udaljeni.

“Radio sam u “Kombinatu Belišće“, u njemu sam doživio i mirovinu. Dobro je bilo, isto kao i sad. Posla je bilo. Tko je htio radit’, mogao je i zaradit’. Tko nije htio, isto je kao i danas. Mladi ne žele raditi za 5.000 kn. Radili smo za 80 maraka poslije rata. Tko nas je pitao?, rekao je umirovljenik Branko za mirovina.hr.

U mirovini mu sreću donose unučad i pecanje. Više ne može baviti zidarstvom jer trpe i on i materijal te više ne uživa u tome.

“Slabo živimo, supruga i ja smo sami. Hvala Bogu, još za kruh imamo, al’ dokle će ovako moći, ne bih Vam znao reći. Mislim, ja sam 35 godina prolazio kroz tu portu. Samo da sam prošao i vratio se nazad, zaslužio sam 2.000 kn. Sad kad bih mogao malo odmarati i uživati, kako? Penzije pola daš na režije, a s pola pokušavaš živjeti. Što da Vam kažem?”, ispričao je gospodin Branko.

mšm/mirovina.hr

Foto: Pixabay, ilustracija